Русија у европском енергетском сектору
Русија има значајну улогу у европском енергетском сектору, као највећи извозник нафте и природног гаса у земље Европске уније (ЕУ). У 2007. ЕУ увози из Русије 185 милиона тона сирове нафте, што чини 32,6% укупног увоза нафте, и 100,7 милиона тона еквивалентне нафте природног гаса, што чини 38,7% укупног увоза гаса.[1]
Транссибирски гасовод грађен 1982—1984. са западним финансијерима обезбиједио је совјетски гас на западном тржишту.
Руска државна компанија Газпром извози природни гас у Европу. Такође, контролише велики број зависних предузећа, укључујући и кључну инфраструктурну имовину. Осим тога, Газпром је имао заједничка улагања за изградњу гасовода и складиштења природног гаса у великом броју европских земаља.[2] Трансњефт, руска државна компанија одговорна за националне гасоводе, је још једна важна руска компанија која снабдијева Европу гасом.
Европски енергетски сектор
[уреди | уреди извор]2007. године, 38,7% увоза природног гаса у ЕУ и 24,3% укупне потрошње природног гаса поријеклом су из Русије.[1][3] Руски природни гас се испоручује у Европу преко 12 цјевовода, од којих су три директна (до Финске, Естоније и Летоније), четири кроз Бјелорусију (до Литваније и Пољске) и пет кроз Украјину (до Словачке, Румуније Мађарске и Пољске).[3]
Највећи увозници руског гаса у ЕУ су Њемачка и Италија, заједно користе скоро пола гаса увезеног из РФ. Остали велики увозници у ЕУ (преко 5 милијарди кубних метара годишње) у Европској унији су Француска, Мађарска, Чешка, Пољска, Аустрија и Словачка.[4][5] Највећи увозници, који нису чланови ЕУ, руског природног гаса су Украјина, Турска и Бјелорусија.[4]
Према Европској комисији, учешће руског гаса у домаћој потрошњи чланица ЕУ 2007. године је био сљедећи[3]:
Естонија 100%
Финска 100%
Летонија 100%
Литванија 100%
Словачка 98%
Бугарска 92%
Чешка 77,6%
Грчка 76%
Мађарска 60%
Словенија 52%
Аустрија 49%
Пољска 48,15%
Немачка 36%
Италија 27%
Румунија 27%
Француска 14%
Белгија 5%
Употреба руског гаса у домаћој потрошњи у земљама не-чланицама ЕУ 2006. године[4]:
Северна Македонија 100%
Белорусија 98%
Србија, 
Црна Гора 87%
Украјина 66%
Турска 64%
Хрватска 37%
Швајцарска 12%
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Energy Dialogue EU–Russia. The Tenth Progress Report.” (PDF). Европска комисија. 2009: 4—6. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 10. 2010. г. Приступљено 24. 01. 2010. Непознати параметар
|month=игнорисан (помоћ) - ^ Koszalin, Andreas Heinrich (5. 2. 2008). „Gazprom's Expansion Strategy in Europe and the Liberalization of EU Energy Markets” (PDF). Russian Analytical Digest. Research Centre for East European Studies (34 Russian Business Expansion). Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2011. г. Приступљено 23. 02. 2008.
- ^ а б в „Commission staff working document–Accompanying document to the Proposal for a Regulation of the European Parliament and of the Council concerning measures to safeguard security of gas supply and repealing Directive 2004/67/EC. Assessment report of directive 2004/67/EC on security of gas supply {COM(2009) 363}” (PDF). European Commission. 16. 07. 2009: 33; 56; 63—76. Приступљено 30. 01. 2010.
- ^ а б в
„Country analysis briefs: Russia” (PDF). Energy Information Administration. 2008: 11. Архивирано из оригинала (PDF) 2006-12-15. г. Приступљено 30. 01. 2010. Непознати параметар
|month=игнорисан (помоћ) - ^ Noël, Pierre (2009). „A Market Between Us: Reducing the Political Cost of Europe's Dependence on Russian Gas” (PDF). University of Cambridge Electricity Policy Research Group: 2; 38. EPRG0916. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 11. 2009. г. Приступљено 30. 01. 2010. Непознати параметар
|serie=игнорисан (помоћ); Непознати параметар|month=игнорисан (помоћ)
